Posmatrala sam oblike iz prirode kao predmete u preobražaju i pravila analogiju sa sopstvenom figurom. Lišće koje buja, menja boju ili nestaje, oblaci koji se smanjuju, rastu, razvedravaju se, postaju tmurni, misli koje naviru, sat koji otkucava… Koristila sam mek gradivni element sa oštrim krajevima od koga sam pravila oblačastu formu, a za stub sam koristila dugačku liniju koja je savijanjem nudila mogućnost nebrojanih transformacija. Teg iz prethodne varijante je izbačen jer su ova dva nova elementa preuzela njegovu ulogu. Stvorila sam uzajamnu povezanost ovih elemenata. Promena jednog uslovljavala je promenu drugog. Kompletna skulptura je transformisana u odnosu na prototip. Ona je izgubila mehanizam (kao strani, nametnut organizam) koji je zaposeo njenu unutrašnjost i dobila je meku, promenljivu formu. Gubitak mehanizma ne isključuje njegovo postojanje, jer sama transformacija oba dela skulpture implicira da postoji razlog za to (spoljašnji i unutrašnji). Nadiranje misli postignuto je haotičnom repeticijom osnovnog elementa (šiljati “jastučić” napravljen od crvenog filca i ispunjen sunđerom), a mogućnost tela da se adaptira na promene postignuto je pravljenjem dugačkog platnenog creva sa vatelinom, koje je u svojoj unutrašnjosti imalo isto toliko dugačku pocinkovanu žicu. Uz pomoć žice crevo je moglo da se savija, menja oblik i da stoji u prostoru. Taktilnost materijala (filc, platno, sunđer) utiče da objekat posmatramo onako kako ga osećamo čulom dodira. Pomoćni element u građenju kompozicije (i “crvenog oblaka” i savijanog tela) bila je praznina.
